Закон о парничном поступку

6. Докази

(1) Свака странка дужна је да докаже чињенице на којима заснива свој захтјев.
(2) Суд ће слободном оцјеном доказа утврдити чињенице на основу којих ће донијети одлуку.

Суд ће наложити странкама да изведу и оне доказе који су битни за доношење одлуке, а које странке нису предложиле, ако утврди да странке иду за тим да располаж у захтјевима којима не могу располагати у смислу члана 3. став 2. овог закона.

(1) Не треба доказивати чињенице које је странка признала пред судом у току парнице.
(2) Ако странка порекне чињенице које је признала, суд ће оцијенити да ли ће те чињенице сматрати признатим или оспореним.
(3) Чињенице чије постојање закон претпоставља не треба доказивати, али се може доказивати да ове чињенице не постоје, ако законом није што друго одређено.
(4) Не треба доказивати чињенице које су општепознате.

Ако суд на основу оцјене изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању ове чињенице закључиће примјеном правила о терету доказивања.

Ако се утврди да странци припада право на накнаду штете, на новчани износ или на замјенљиве ствари, али се тачна висина износа, односно количина ствари не може утврдити или би се могла утврдити само са несразмјерним тешкоћама, суд ће о овом одлучити, по својој оцјени.

(1) Докази се изводе на главној расправи.
(2) На приједлог странке, поднијет најдоцније на припремном рочишту, суд може одлучити да се одређени докази изведу пред другим судом (замољени суд). У том случају записници о изведеним доказима прочитаће се на главној расправи.
(3) Кад суд донесе одлуку из става 2. овог члана, у замолници за извођење доказа описаће укратко предмет спора, изложиће стање парнице и одредити који ће се докази извести, уз назначење о којим околностима треба нарочито водити рачуна.
(4) О рочишту за извођење доказа пред замољеним судом обавијестиће се странке.
(5) Судија замољеног суда има при извођењу доказа сва овлашћења која има судија кад се докази изводе на главној расправи.
(6) Против рјешења суда којим се одређује извођење доказа пред замољеним судом није дозвољена посебна жалба.

(1) Ако се због изузетних околности неки доказ не може извести у роковима предвиђеним овим законом, суд рјешењем може одредити дужи рок за извођење доказа.
(2) Кад одређени рок протекне, расправа ће се спровести без обзира што одређени доказ није изведен.

(1) Увиђај се предузима кад је за утврђивање неке чињенице или за разјашњење неке околности потребно непосредно опажање суда.
(2) Увиђај се може вршити и уз учешће вјештака.

Ако у поступку треба разгледати ствар која се налази код једне од странака, код трећег лица, код државног органа или код правног лица коме је повјерено вршење јавних овлашћења, сходно ће се примијенити одредбе чл. 134. до 136. овог закона о прибављању исправа од ових органа или лица.

(1) Исправа коју је у прописаном облику издао државни орган у границама своје надлежности, као и исправа коју је у таквом облику издало правно лице у вршењу јавних овлашћења које му је повјерено законом или прописом заснованим на закону (јавна исправа), доказује истинитост онога што се у њој потврђује или одређује.
(2) Исту доказну снагу имају и друге исправе које су посебним прописима у погледу доказне снаге изједначене са јавним исправама.
(3) Дозвољено је доказивати да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена.
(4) Ако се посумња у аутентичност исправе, странка може затражити да суд тражи да се о томе изјасни орган од кога би требало да она потиче.

Ако међународним уговором није што друго одређено, иностране јавне исправе које су прописно овјерене имају, под условом узајамности, исту доказну снагу као и домаће јавне исправе.

(1) Странка је дужна да сама поднесе исправу на коју се позива за доказ својих навода.
(2) Уз исправу састављену на страном језику подноси се и овјерени превод.
(3) Ако се исправа налази код државног органа или правног лица коме је повјерено вршење јавног овлашћења, а сама странка не може издејствовати да се исправа преда или покаже, суд ће по приједлогу странке наредити том органу, односно лицу, да исправу доставе суду.

(1) Кад се једна странка позива на исправу и тврди да се она налази код друге странке, суд може ову странку позвати да поднесе исправу, остављајући јој за то одређени рок.
(2) Странка не може да ускрати подношење исправе ако се она сама у парници позвала на ту исправу за доказ својих навода, или ако је ријеч о исправи коју је по закону дужна да преда или покаже, или ако се исправа с обзиром на њену садржину сматра заједничком за обје странке.
(3) У погледу права странке да ускрати подношење других исправа сходно ће се примијењивати одредбе чл. 139. и 140. овог закона.
(4) Кад странка која је позвана да поднесе исправу пориче да се исправа код ње налази, могу се ради утврђивања ове чињенице изводити докази.
(5) Суд ће, с обзиром на све околности, цијенити од каквог је значаја што странка која држи исправу неће да поступи по рјешењу суда којим јој се налаже да поднесе исправу или пориче да се исправа код ње налази.
(6) Против одлуке суда из става 1. овог члана није дозвољена посебна жалба.

(1) Суд може, на приједлог странке, наредити трећем лицу да поднесе исправу само кад је оно по закону дужно да је покаже или поднесе, или кад је ријеч о исправи која је по својој садржини заједничка за то лице и странку која се позива на исправу.
(2) Прије него што донесе одлуку којом трећем лицу налаже да поднесе исправу, суд ће позвати треће лице да се о томе изјасни.
(3) Кад треће лице пориче своју дужност да поднесе исправу која се код њега налази, суд ће ријешити да ли је треће лице дужно да поднесе исправу.
(4) Кад треће лице пориче да се исправа налази код њега, ради утврђивања ове чињенице могу да се изводе докази.
(5) Правоснажно рјешење о дужности трећег лица да поднесе исправу може се извршити по правилима извршног поступка. Суд ће ово рјешење по службеној дужности доставити надлежном извршном суду ради принудног извршења.
(6) Треће лице има право на накнаду оправданих трошкова које је имало у вези са подношењем исправа. Одредбе члана 146. овог закона сходно ће се примјењивати и у овом случају.

(1) Свако лице које се позива као свједок дужно је да се одазове позиву, а ако овим законом није другачије одређено, дужно је и да свједочи.
(2) Као свједоци могу се саслушати само лица која су способна да дају обавјештења о чињеницама које се доказују.
(3) Странка која предлаже да се одређено лице саслуша као свједок мора прије тога навести о чему оно треба да свједочи и навести његово име, презиме и боравиште.

Не може се саслушати као свједок лице које би својим исказом повриједило дужност чувања службене или војне тајне, док га надлежни орган не ослободи од те дужности.

(1) Свједок може ускратити свједочење:
1) о ономе што му је странка као свом пуномоћнику повјерила;
2) о ономе о чему се странка или друго лице свједоку као вјерском исповједнику исповједило;
3) о чињеницама које је свједок сазнао као адвокат, љекар, или у вршењу неког другог позива или неке друге дјелатности, ако постоји обавеза да се као тајна чува оно што се сазнало у вршењу тог позива или дјелатности.
(2) Суд ће упозорити ова лица да могу ускратити давање исказа у случајевима наведеним у ставу 1. овог члана.

(1) Свједок може ускратити одговор на поједина питања ако би својим одговором на та питања изложио опасности од кривичног гоњења себе или своје сроднике по крви у правој линији до било ког степена, а у побочној линији до трећег степена закључно, свог брачног друга или сроднике по тазбини до другог степена закључно и онда кад је брак престао, лице са којим живи у ванбрачној заједници или његове сроднике до другог степена закључно, као и свог стараоца или стараника, усвојиоца или усвојеника.
(2) Суд ће упозорити свједока да може ускратити давање одговора на постављено питање.

(1) Оправданост разлога за ускраћивање свједочења или одговора на поједина питања оцјењује суд пред којим свједок треба да свједочи, након што се о томе изјасне странке.
(2) Против рјешења из става 1. овог члана странке немају право на посебну жалбу.
(3) Свједок може рјешење из става 1. овог члана побијати у жалби против рјешења о новчаној казни или о затвору због тога што је ускратио свједочење или одговор на поједино питање.

(1) Свједоци се позивају достављањем писменог позива у коме се наводи име и презиме и име једног родитеља позваног, вријеме и мјесто доласка, предмет у вези са којим се позива и назначење да се позива као свједок. У позиву ће се свједок упозорити на посљедице неоправданог изостанка предвиђене одредбама члана 410. овог закона и на право на накнаду трошкова из члана 146. овог закона.
(2) Свједоци који се због старости, болести или тешких тјелесних мана не могу одазвати позиву могу се саслушати и у свом стану, односно у просторијама у којима бораве.

(1) Свједоци се саслушавају појединачно и без присуства свједока који ће се доцније саслушавати. Свједок је дужан да одговоре даје усмено.
(2) Свједок ће се претходно опоменути да је дужан да говори истину и да не смије ништа прећутати, а затим ће се упозорити на посљедице давања лажног исказа.
(3) Затим ће се свједок питати за име и презиме, име једног родитеља, боравиште, мјесто и датум рођења, године живота и његов однос са странкама.

(1) Послије општих питања свједока испитује странка која га је предложила, а послије тога супротна странка.
(2) Суд увијек може постављати питања свједоку.
(3) Свједок ће се увијек питати откуд му је познато оно о чему свједочи.

(1) Свједок који не зна језик на коме се води поступак саслушаће се преко тумача.
(2) Ако је свједок глув, постављаће му се питања писмено, а ако је нијем, позваће се да писмено одговара. Ако се саслушање не може извршити на овај начин, позваће се као тумач лице које се са свједоком може споразумјети.
(3) Суд ће тумача упозорити на дужност вјерног преношења питања која се свједоку постављају и изјава које свједок буде давао.

(1) Свједок има право на накнаду путних трошкова и трошкова за исхрану и преноћиште, као и на накнаду изгубљене зараде, насталих усљед његове обавезе да свједоч и.
(2) Свједок мора да захтијева накнаду одмах по саслушању, иначе губи право на њу. Суд је дужан да на ово упозори свједока.
(3) У рјешењу којим се одмјеравају трошкови свједока суд ће одредити да се одређени износ исплати из положеног предујма, а ако предујам није положен, наложиће странци да одређени износ плати свједоку у року од осам дана. Жалба против овог рјешења не задржава извршење рјешења.

Суд може, на приједлог странке, одредити извођење доказа вјештачењем кад је ради утврђивања или разјашњења одређене чињенице потребно стручно знање којим суд не располаже.

(1) Странка која предлаже вјештачење дужна је у приједлогу да назначи предмет и обим вјештачења, као и да предложи лице које ће да изврши вјештачење.
(2) Противна странка ће се изјаснити о предложеном вјештаку, као и о предмету и обиму вјештачења.
(3) Ако странке не постигну споразум о лицу које треба бити одређено за вјештака и предмету и обиму вјештачења, одлуку о томе ће донијети суд.

(1) Вјештачење врши један вјештак.
(2) Суд може на приједлог странке да одреди више вјештака за различите врсте вјештачења.
(3) Вјештаци се одређују првенствено из реда именованих судских вјештака за одређену врсту вјештачења.
(4) Сложенија вјештачења ће се повјерити првенствено стручним установама као што су: болнице, хемијски лабораторији, факултети и слично.
(5) Ако постоје установе за одређене врсте вјештачења, као што су: вјештачење лажног новца, рукописа, дактилоскопско вјештачење и слично, таква вјештачења повјерић е се у првом реду тим установама.

Извођење доказа вјештачењем одређује суд рјешењем које садржи:
1. име, презиме и занимање вјештака;
1. предмет спора;
2. обим и предмет вјештачења;
4. рок за подношење писменог налаза и мишљења.

(1) Вјештак се увијек позива на рочиште за главну расправу.
(2) Препис рјешења из члана 150. овог закона доставља се вјештаку заједно са позивом на рочиште за главну расправу.
(3) У позиву ће суд упозорити вјештака да своје мишљење мора изнијети савјесно и у складу са правилима науке и вјештине и обавијестити га о посљедицама недостављања налаза и мишљења у остављеном року, односно неоправданог изостанка са рочишта и праву на награду и накнаду трошкова.

(1) Вјештаци су дужни да се одазову позиву суда и да изнесу свој налаз и мишљење.
(2) Суд ће вјештака на његов захтјев ослободити дужности вјештачења из разлога из којих свједок може ускратити свједочење или одговор на поједино питање.
(3) Суд може вјештака на његов захтјев ослободити дужности вјештачења и из других оправданих разлога. Ослобођење од дужности вјештачења може тражити и овлашћени радник органа или организације у којој вјештак ради.

(1) Вјештак ће бити изузет из истих разлога из којих може бити изузет судија, али се изузетно за вјештака може узети и лице које је раније било саслушано као свједок.
(2) Странка је дужна да поднесе захтјев за изузеће вјештака чим сазна да постоји разлог за изузеће, а најдоцније прије почетка извођења доказа вјештачењем.
(3) У захтјеву за изузеће вјештака странка је дужна да наведе околности на којима заснива свој захтјев за изузеће.
(4) О захтјеву за изузеће одлучује суд.
(5) Против рјешења којим се усваја или одбија захтјев за изузеће није дозвољена посебна жалба.
(6) Ако је странка сазнала за разлог изузећа послије извршеног вјештачења и приговара вјештачењу из тог разлога, суд ће поступити као да је захтјев за изузеће стављен прије извршеног вјештачења.

(1) Вјештак свој писмени налаз и мишљење увијек доставља суду прије расправе, уколико суд не одреди другачије.
(2) Вјештак мора увијек да образложи своје мишљење.

(1) Ако вјештак не достави налаз и мишљење у остављеном року, суд ће, по истеку рока који странкама остави да се о томе писмено изјасне, одредити другог вјештака.
(2) Ако вјештак достави налаз или мишљење који су нејасни, непотпуни или противрјечни сами себи или изведеним околностима, суд ће позвати вјештака да их допуни, односно исправи, и одредити рок за поновно достављање налаза и мишљења.
(3) Уколико вјештак ни по позиву суда не достави потпун и разумљив налаз и мишљење, суд ће, уз претходно изјашњење странака, одредити другог вјештака.

Суд доставља странкама писмени налаз и мишљење вјештака најдоцније осам дана прије рочишта за главну расправу.

(1) Рочиште за главну расправу ће се одржати и ако вјештак не приступи на главну расправу.
(2) Изузетно од става 1. овог члана, суд може на приједлог странке одложити расправу и заказати ново рочиште на које ће поново позвати вјештака, ако утврди да је његово присуство на расправи неопходно ради разјашњења или допуне налаза и мишљења.

Суд ће вјештаку дозволити да разматра списе, као и да поставља питања странкама и другим вјештацима у вези предмета вјештачења.

Против рјешења суда из чл. 148, 150, 152. и 155. овог закона није дозвољена жалба.

Вјештак има право на накнаду путних трошкова, трошкова за исхрану и преноћиште и трошкова вјештачења, као и право на разумну награду за извршено вјештачење.

Ако одредбама овог закона није другачије одређено, на извођење доказа вјештачењем сходно се примјењују одредбе о саслушању свједока.

Одредбе члана. 148. став 1, чл. 149. став 3, 151. ст. 1. и 3, 152, 153. и 159. овог закона примјењују се сходно и на тумаче.

На приједлог странке, суд ће одредити извођење доказа саслушањем странака.

Суд ће одлучити да се саслуша само једна странка, ако друга странка ускрати давање исказа или се не одазове позиву суда.

(1) За странку која нема парничну способност саслушаће се њен законски заступник. Суд може одлучити да се умјесто или поред законског заступника саслуша сама странка, ако је њено саслушање могућно.
(2) За правно лице саслушаће се лице које је законом или правилима одређено да га заступа.

(1) Позив на рочиште доставиће се пуномоћнику странке, који је дужан о томе странку обавијестити, односно, ако странка нема пуномоћника, странци или лицу које ће се за странку саслушати.
(2) У позиву ће се назначити да ће се на рочишту изводити доказ саслушањем странака и да ће странка која дође на рочиште бити саслушана у одсуству друге странке.

Не могу се примијенити никакве принудне мјере према странци која се није одазвала позиву суда ради саслушања нити се странка може принудити на давање исказа.

Одредбе о извођењу доказа саслушањем свједока примјењиваће се и при извођењу доказа саслушањем странака, ако за саслушање странака није што друго прописано.

(1) Ако постоји оправдана бојазан да неки доказ неће моћи да се изведе или да ће његово доцније извођење бити отежано, може се у току као и прије покретања парнице предложити да се овај доказ изведе.
(2) Обезбјеђење доказа се може тражити и у току поступка по приједлогу за понављање поступка.

(1) Ако је приједлог за обезбјеђење доказа стављен у току парничног поступка, за поступање је надлежан суд пред којим је поступак у току.
(2) Кад се тражи обезбјеђење доказа прије покретања поступка, као и у изузетним случајевима ако је поступак већ у току, надлежан је суд првог степена на чијем се подручју налазе ствари које треба разгледати, односно суд на чијем подручју борави лице које треба саслушати.

У поднеску којим тражи обезбјеђење доказа предлагач је дужан да наведе чињенице које се имају доказати, доказе које треба извести и разлоге због којих сматра да се доцније доказ неће моћи извести или да ће његово извођење бити отежано. У поднеску треба навести име и презиме противника, осим ако из околности проистиче да он није познат.

(1) Поднесак у коме је стављен приједлог за обезбјеђење доказа суд ће доставити противнику, ако је познат, остављајући му одговарајући рок за одговор.
(2) Изузетно, ако постоји опасност за обезбјеђење доказа, суд ће о приједлогу одлучити и без претходног изјашњавања противника.
(3) У рјешењу којим се усваја приједлог суд ће одредити рочиште за извођење доказа, навешће чињенице о којима ће се изводити докази, као и доказе који ће се извести.
(4) Ако противнику није раније био достављен поднесак у коме је стављен приједлог за обезбјеђење доказа, он ће му се доставити заједно са рјешењем суда којим се усваја приједлог за обезбјеђење доказа.
(5) Противнику који је непознат или је непознато његово боравиште суд може ради учествовања на рочишту за извођење доказа поставити привременог заступника (члан 296.). О овом постављењу није потребно издати оглас.
(6) Суд може у изузетним случајевима одредити да извођење доказа започне и прије него што се рјешење којим се усваја приједлог за обезбјеђење доказа достави противнику.
(7) Против рјешења суда којим се усваја приједлог за обезбјеђење доказа, као и против рјешења којим се одлучује да извођење доказа започне прије него што се рјешење достави противнику, није дозвољена жалба.

(1) Ако су докази изведени прије него што је поступак покренут, записник о извођењу доказа чуваће се код суда пред којим су докази изведени.
(2) Ако је поступак у току, а обезбјеђење доказа није извео суд који води поступак, записник ће се доставити томе суду.

Прочитајте ЗПП!

Циљ сајта

Циљ овог сајт је да, бар у основи уведе грађа-
нина Републике Српске (али и осталих у окру-
жењу: у ФБиХ, Србији и Хрватској) у грађанско право. Доста је општих тема које могу искори-
стити сви са простора ex СФРЈ. Како се не би страдало због незанања - боље је бити обавије-
штен! У многим ситуаци-
јама је потребно потра-
жити услуге професио-
налаца - иако су такве услуге скупе. Али још може бити скупље нак-
надно парничење, нер-
вирање а понекад и гу-
битак права (читај: нов-
ца).
------------------------------------

Максима

С тог разлога, и стара римска максима вије-
ковима је гласила: "Не-
знање закона никога не оправдава!"
------------------------------------

Преузмите сајт

Преузмите овај сајт у једном компресованом самоотпакујућем *.exe фајлу и читајте га off-line (без качења на Internet)! Кликом на доњу слику преузмите фајл, форми-
рајте нови фолдер (ди-
ректориј) на вашем ра-
чунару, двоструко клик-
ните на преузети фајл, изаберите тај нови фолдер (browse) и кли-
ком на дугме "Install" распакујте фајл! Након тога у новом фолдеру пронађите и отворите "index.htm" фајл.