Рокови из прве двије тачке рачунају се од дана кад је према посљедњим вијестима нестало лице несумњиво било живо, а ако се тај дан не може тачно утврдити, ти рокови почињу тећи истеком мјесеца, односно године у којој је нестало лице, према посљедњим вијестима било живо.
Смрт неког лица може се доказивати по одредбама Закона о ванпарничном поступку само кад се смрт не може доказати исправама превдвиђеним прописима о матичним књигама.
За проглашење несталог лица умрлим и за доказивање смрти надлежан је суд на чијем подручју је то лице имало посљедње пребивалиште, а ако није имало пребивалиште, суд на чијем подручју је то лице имало посљедње боравиште.
Приједлог за проглашење несталог лица умрлим и приједлог за доказивање смрти може поднијети свако физичко и правно лице које за то има правни интерес, као и заинтересовани државни орган.
По пријему приједлога суд ће по потреби саслушати предлагача и свједоке, прибавити потребне податке и извјештаје и затражити од органа старатељства да лицу на које се приједлог односи одреди старатеља.
Ако суд оцијени да су испуњени услови да се поступак покрене, објавиће у службеном гласилу оглас да је поступак покренут. Оглас о покретању поступка за доказивање смрти неког лица треба да садржи назнаку дана, мјесеца и године за које се сматра да је то лице умрло и позив лицима која о томе нешто знају да то јаве суду у року од 30 дана од дана објављивања огласа.
По истеку рока означеног у огласу, суд ће саслушати старатеља, а по потреби и предлагача и након што срповеде и друге доказе, одлучиће о приједлогу.
У ријешењу којим се нестало лице проглашава умрлим, односно којим се утврђује смрт, назначиће се дан, мјесец и година, а по могућности и сат који се има сматрати као вријеме смрти несталог лица.
Погледајте и остале ванпарничне поступке: