Субјективно грађанско право је овлашћење које објективно право (нпр. неки закон или други пропис) признаје правном субјекту (правном или физичком лицу).
Врсте субјективних грађанских права
Имовинска (нпр. право својине, право на куповну цијену, право закупа, право накнаде штете и сл.).
Неимовинска (нпр. тјелесни интегритет, част, слобода, право на тражење чињења (нпр. да се уклони неки објекат или ствар)).
Преносива (нпр. право власништва на аутомобилу се може слободно преносити).
Непреносива (нпр. право власништва на путу се не може преносити).
Већина имовински права се могу преносити док се неимовинска права не могу преносити.
Релативна (облигациона) права су таква права која дјелују између тачно одређених лица (лица ван тог односа (уговорног или вануговорног) немају никаквог удјела у тим правима). Страна која има право назива се повјерилац, а она која има обавезу назива се дужник.
Купац има право да тражи од продавца да овај својим чињењем предузме радње предаје ствари и пренос својине. Продавац има право да тражи измирење цијене. Тако у уговору о куповини имамо на обе стране одређено потраживање и обавезу. Овај је уговор сложен јер се и на једној и на другој страни појављују и повјерилац и дужник.
Понашање дужника може садржински бити у сљдећем:
Облигациони односи се могу подијелити на:
На повјерилачкој страни може да буде једно, два или више лица. Такође, иста таква ситуација може бити и на дужничкој страни.
Облигациони односи у којима има више повјерилаца или више дужника могу бити организовани као заједничке и као солидарне облигације. Заједничке облигације имамо у случају када се појави више повјерилаца према једном дужнику па сваки од повјерилаца има право на свој дио потраживања независно од осталих (нпр. 10 купаца купује 10 тона кукуруза од једног продавца). Или у сличном обрнутом случају само један повјерилац може тражити од једног од дужника само дио који му припада према том дужнику без обзира на остале (нпр. један купац купује од сваког од 10 продаваца по 1 тону кукуруза). Код солидарне облигације је случај да нпр. један од више повјерилаца може да се обраћа захтјевом за читавим потраживањем од дужника и дужник је дужан да га у таквом случају испуни само једном повјериоцу. У обрнутом случају, само један повјерилац се може обратити једном од дужника за цјелокупан дуг и тај дужник којем се обратио мора за све остале испунити дуговање.
Апсолутна права су таква права која дјелују према свим трећим лицима, која нису појединачно одређена и њихова обавеза увијек је негативна јер се састоји у нечињењу односно у пасивности. Такво једно право је право власништва. Дакле, носилац права располагања има такво право да тражи од сваког трећег лица да га не узнемирава у коришћењу његовим правом.
Врсте апсолутних права су:
стварна права (права која за свој објекат имају тјелесне ствари покретне (нпр. ауто) или непокретне (нпр. земљиште))
странке не могу установљавати нова стварна права већ су стварна права побројана и коначна и установљена императивним правним прописима,
дејство стварних права огледа се у томе што се може одбити свако мјешање са стране којим се ималац права омета у вршењу фактичке власти и што се ако се ствар нађе у рукама било ког трећег лица може тражити назад,
интелектуална права или ауторска права (права која за свој објекат имају интелектуална добра или производе људског духа)
ова права дјелују према свима,
права личности (права која за објекте имају лична добра (нпр. тјелесни интегритет, част, слобода) и
Правне моћи су правне могућности да се изјавом воље створи нова правна ситуација.
Лична права су субјективна права на личним добрима: право на живот, слободу, физички и психички интегритет, здравље, достојанство, част, углед, приватни живот и сл.
Објекти личних права: живот, тијело, здравље, лик, глас, углед, име и сл. Врсте личних права законодавца не набраја до краја али се на основу одређених атрибута у судским поступцима могу заштитити одређена лична права која нису набројана.