Сваки пут када гледам (односно слушам) временску прогнозу на РТРС-у чујем да је најнижа температура у Републици Српској била на Чемерном. То мјесто стварно изгледа заслужује свој отужни назив.
Да ли се такав епитет може пришити правосуђу у БиХ?
Обављена реформа на правосуђу у БиХ, је само погоршала стање у њему. Како се то да образложити? Узмимо примјер судова у Бања Луци (основног и окружног). Тренутно на Основном суду Бања Лука ради око 40-так судија (раније преко 60). Прошле године је на Основном суду било неријешених предмета око 45000, а на Окружном 12000. Ако узмемо у обзир да један судија, мјесечно има норму од 30-так предмета – поставља се оправдано питање када ће такав узак лијевак пропустити ту огромну количину проблема и «ријешити их». Рачуница је проста: 40 судија x 30 предмета = 1200 мјесечно или 14400 годишње. 45.000 / 14400 = 3 и нешто – дакле, за очекивати је да тужба која данас буде предата суду могла би бити у најбољем случају узета у разматрање за нешто више од три године. Овом времену додајте и сам првостепени поступак од још најмање 2 мјесеца (ако имате и неко вјештачење и то ће продужити ствар). Затим ту долази и поступак по жалби (ако је буде) код Окружног суда Бања Лука – најмање двије године + извршни поступак ако дужник неће да изврши оно што му је наложено пресудом. Реално трајање је шест година!!! У неким ситуацијама се може десити да окружни суд укине пресуду и врати је на поновно расправљање пред основни суд што продужује спор у недоглед.
Како у таквој ситуацији доћи до свог права и заштити се?
Може ли ишта бити боље у правосуђу? Читајући годишњи извјештај Високог судског и тужилачког савјета БиХ за 2004. годину – не очекујте бољитак!
А могло би боље! А ево и како би могло бити боље!
Данас судије основних судова имају око 2500.- КМ плату. Они немају никакав мотив да повећају своју продуктивност са рецимо 30 на 40 ријешених предмета мјесечно. Да ли постоји начин да их подстакнемо да више раде?
Лоше је то што судије држава плаћа фиксно, а не плаћа их по ријешеном предмету. Према Закону о судским таксама – тарифном броју 1., у споровима чија је вриједност од 1000.- - 5000.- КМ – плаћа се такса у износу од 300.- КМ за тужбу, али и 300.- КМ за пресуду (дакле укупно 600.- КМ). За спорове вриједности преко 5000.- - 50000.- КМ плаћа се такса 2 x 500.- КМ. Овај новац је данас директни приход Буџета Републике Српске.
Е, а сад замислимо ситуацију да правосуђе не плаћа држава, него да је судска такса приход судова. Ако би нпр. дали судији за рјешење одређеног спора % од таксе – нпр. за рецимо пресуду у дуговинском спору 300.- КМ од оних 1000.- КМ таксе, да ли би то подстакло судије да више раде? Сигурно! Отимали би се за предмете! Али при таквом начину финансирања би се могло запослити и више ванредних судија који би тек онда остали без посла када би број предмета пао испод неког нивоа. Чак би се могао организовати рад судова у двије или три смјене. Али, требало би увести и санкције за судије чији ријешени предмети «падну» на окружном суду и врате се том судији. Тако, нпр. за неки предмет за који је судија наплатио 300.- КМ, санкција би била да врати тих 300.- КМ странци која трпи (тужиоцу) и да поврх тога плати још 300.- КМ у буџет суда. Тако би се судије дисциплиновале – имале би разлога да што више предмета ријеше, али би имали још јачи разлог да ти предмети буду коректно ријешени.
Проблеми између грађана поводом неке ствари или предмета су можда и минорни, али када се погледа какви проблеми стоје између привредних правних лица – можемо само закључити да тонемо све дубље. Прије неколико мјесеци један пословни човјек ме питао како да наплати 50000.- КМ дуга од другог правног субјекта. Објаснио сам му каква је објективна ситуација са судовима. Ако не тужиш – нећеш никада видјети тај новац. Ако тужиш – то није гаранција да ћеш га и наплатити (јер дужник може отићи у међувремену у стечај и од кога наплатити дуг када дужника не буде).
Још већи проблем је тај што су у привредним субјектима запослени многи људи и што ти људи трпе ако се њихов послодавац на вријеме не наплати од свог дужника. Не трпе само ти људи који су запослени, већ трпе и њхове породице. Ех, још ако замислимо да је неко предузеће банкротирало и пало у стечај – можемо само да замислимо да ли је оно својим дуговима повукло и друге правне субјекте за собом, у амбис. Овдје једноставно видимо да се држава не брине о овом сегменту (она га запушта) – а тај сегмент је темељ на којем почива држава.
Увијек се запитам колика је вриједност оних 45000 предмета на Основном суду Бања Лука. Ако би сваки предмет у просјеку био вриједан око 2000.- КМ = то је цифра од 90.000.000 КМ. Онда помислим колико људи чека да се њихов предмет ријеши и колико још новца пропада усљед њихове такве неактивност. Примјера је и превише! Нпр. насљедници се не могу договорити око подјеле насљедства, па се парниче годинама, а имање пропада и сл.
Тугаљиво у овом тамном босанском вилајету! Како се ствари развијају биће и горе. Схватио бих да нас недаће погађају из некаквих објективних околности на које немамо утицаја, али не могу да схватим такву лежерност људи који су одговорни да систем учине ефикасним.
Пуно се говори о корупцији. Зар овакво стање гдје се нешто не може разријешити због немогућности да једноставно дођеш на ред није плодно тло на којем корупција цвјета. Ако знам да ће ми предмет чамити 3 године – зар нећу помислити: «Како би било да некога платим да ми то одради?» Наравно, увијек има неко ко ће се прихватити тог посла! А када се неко и прихвати – да ли то значи да су они који чекају у реду блесави, несналажљиви и нешто друго сл.?